Moja kultura: Razgovor sa fotografkinjom Tajanom Dedić

http://karike.ba/moja-kultura-razgovor-fotografkinjom-tajanom-dedic/

Nedjelja je, sjedite za laptopom, slušate muziku i pijete kafu, i nešto vam prosto nedostaje. Skrolate preko naslovnice, preko profila, gledate u notifikacije, ali nikako vam u glavu ne može šta je to drugačije danas, to jest ove sedmice u odnosu na druge. A onda skontate, pa da, ove sedmice vam nitko nije poslao pozivnicu da lajkujete njihovu najnoviju stranicu Ime Prezime photography, gdje osoba Ime Prezime kao vješti profesionalac fotografira vaš grad, prirodu, ljude… Pa zar je moguće da ove sedmice nitko živ nije imao novca da kupi novi fotoaparat pa da vam riba živce svojim unikatnim umjetničkim izražajem. Upravo zbog nevjerojatnog broja ovakvih fotografa sve manje ljudi ima interes za vještinom i umjetnosti fotografije.

Ipak, postoje umjetnice (i umjetnici) kod kojih već pri prvom pogledu na rad znate da su nešto posebno. Tajana Dedić (Artist at Camera) iz Banja Luke, zaista je drugačiji fotograf u digitalnom moru masprodukcije, stoga je naš ovosedmični gost u rubrici “Moja kultura”.

Otkuda prvobitna želja za umjetničkom fotografijom?

Umetnost me je oduvek zanimala i imala sam dodira sa njom u krugu porodice i nekako je bio logičan sled događaja da ću se nekom vrstom umetnosti početi baviti u nekom momentu života, bilo iz hobija ili kao nekakav potencijalni posao. Vremenom se iskristalisalo da je to upravo fotografija u kojoj sam pronašla nešto što me ispunjava i pomoću čega mogu da se izrazim. Kada sam nastavila ozbiljnije da se bavim fotografijom, shvatila sam da postoji i jedan vanjski faktor, poput feedbacka publike, što mi je pomoglo da razumem da je moja prvobitna želja i osećaj za bavljenje fotografijom mnogo dublji od “ličnih potreba” i da postoji nešto mnogo bitnije, a to je osećaj koji tvoj rad izazove kod gledaoca. Upravo to je istinska poenta umetnosti.

Koliko sam primijetio postoje dvije velike teme koje se ponavljaju na tvojim fotografijama, prva je retro futurizam dok je druga ljudska priroda. Zašto baš ove teme?

To je otprilike tačno i te dve teme se često prepliću. Rekla bih da je takozvani retro futurizam stilsko obeležje mojih radova, dok je tema ljudske prirode ono čime se najviše bavim. Što se tiče ovog prvog dela, retro stil je nešto što mi zaokupljuje pažnju već godinama u različitim kontekstima i što sam koristila u svojim radovima, što bi se reklo, before it was cool. Danas je retro fazon nešto čemu se vraćaju baš svi i svuda: u modi, filmu, dizajnu i slično. Mislim da je to posledica užurbanog života kojim ljudi žive i generalno vlada jedan sveopšti trend nostalgije, ljudi žele da vide lepe stvari, da se podsete kakav je život bio pre. To je otprilike ono što i mene vuče, ali ne bežim od upotrebe tehnologije i volim da je koristim i onda to sve dobija jedan poseban šmek, upravo nazvan retro futurizam. Kada je u pitanju ljudska priroda, za mene je fotografija tu da prodre do srži čoveka, da ga potpuno ogoli i da iznese sve ono lepo i ružno u njemu. Mnogo volim da se igram sa ljudskim nagonima, željama, podsvesti i da to iznosim na videlo.

Radovi “o ljudskoj prirodi” često govore o seksualnosti, tjelesnosti, porivima i požudama, stoga me zanima koliko je balkansko društvo otvoreno za ove teme?

Poprilično je to sve bilo nezgodno, prvo sam morala sama sa sobom da dođem u jedno stanje svesti gde sam ja otvorena i spremna da prikažem sve ono što prikazujem kroz svoju fotografiju, a to su upravo teme koje se tiču seksualnosti, telesnosti, požude i slično tome. Čitav taj proces u stvaralaštvu i psihičkom sazrevanju je bio praćen jednim delom time: “šta će ljudi reći”, međutim, vrlo brzo sam se i tog osećaja oslobodila, a za nekakvu čudo, iako živimo gde živimo, ljudi su prihvatili moj stil. Vremenom mi je to postalo i normalno, nisam imala neugodnih niti nekakvih čudnih situacija, ljudima se uglavnom i dopada to sve, jer to definišu kao hrabrost. To je okej, jer je hrabro biti hrabar u današnje vreme, a isto tako je veoma bitno biti slobodan.

Izložbe i izložbice, koliko ih se desilo prije prve samostalne?

Hm, bilo ih je. Učestvovala sam na nekoliko grupnih izložbi u Banjaluci, Beogradu, Šapcu, Sarajevu, te u Njujorku. Zatim je krajem prošle godine usledila prva samostalna izložba u art klubu Prostor u Banjaluci.

Kakav je osjećaj bio organizirati izložbu? Kolika je odgovornost?

Imam specifičan stav koji je u vezi sa organizovanjem izložbi, koji je mnogima neobičan. Smatram da je mnogo veća vidljivost ukoliko svoje radove umetnik prezentuje u online svetu i da ne treba pridavati nekakav spektakularan značaj pravoj izložbi. Pogotovo ukoliko nemaš zaista kompletnu i zanimljivu priču. Naravno, to ne znači da smatram da je to nešto loše, naprotiv, potrebno je, jer tako dobijaš nekakvu pravu, konkretnu potvrdu za svoj rad. Ipak, eto, i ja sam je uradila. Bilo je zaista zanimljivo iskustvo, želela sam da to bude nekakva drugačija prezentacija i shvatila sam da uopšte nije jednostavno to sve umetnički organizovati i da zapravo umetnici uopšte ne moraju da budu zaduženi da vizuelno organizuju svoju izložbu jer oni to retko kad umeju (smijeh). Odgovornost je poprilična zato što tada ulaziš u process organizovanja i promovisanja svega, a opet niti u jednom momentu ne sme da se skrene pažnja sa onog najbitnijeg, a to su upravo radovi. Koncept izložbe je bio da predstavim radove koji su nastali u Prostoru tokom 2016. godine jer mi je Prostor bio i ostao improvizovani studio. Želela sam da napravim nešto malo drugačije što neće biti puko izlaganje radova na zidu, tako da je priprema trajala malo duže, ali u čitavom procesu mi je pomogla ekipa iz Prostora i moj tata (smijeh).

Vjerujem da  imaš želju izlagati radove i u drugim gradovima? Da li imaju neka mjesta u kojima bi ti bilo posebno drago kada bi dobila priliku da napraviš izložbu?

U skladu sa prethodnim odgovorom, nisam sigurna za tu želju (smijeh). Šalim se malo, naravno, to bi bilo lepo iskustvo, volela bih da se to dogodi u Sarajevu, a onda i negde u Srbiji, bilo u Novom Sadu ili u Beogradu. Ako bih pričala u nekim internacionalnim kontekstima, onda negde u Španiji definitivno.

Šta to čini razliku između profesionalnog fotografa i osobe koja posjeduje skup fotoaparat?

Profesionalni fotograf ume adekvatno da koristi svoju skuplju ili jeftiniju mašinu. Mašina ne čini umetnika, ona je alat pomoću koje profesionalac i umetnik kreiraju svoju viziju.

Sve je više Ime Prezime photography stranica na facebooku, sve je više ljudi koji se bave i umjetničkom fotografijom, koliko je teško uraditi nešto novo, istaknuti se od mase?

Konkurencija je ogromna u oblasti fotografije. Nezgodno je isprobati nešto novo jer su velike šanse da je i to “novo” već neko negde iskoristio. Ipak, smatram da je najbitnije uspostaviti nekakav svoj lični pečat, nešto što će da te barem ovako na prvu izdvoji. Moje umetničko ime nije Tajana Dedić Starović Photography, to bi bilo malo i smešno, već Artist At Camera, što je nastalo upravo iz nekog razloga da se u startu izdvojim iz mase. Naravno, to nije jedino dovoljno, neophodno je imati odličan kvalitet, ali i adekvatnu i zanimljivu prezentaciju.

Za kraj, da li postoji netko poseban, koga bi voljela imati kao modela na setu? Šta bi uradila na tom editorijalu?

Hm, definitivno izvođač Laka, uz malo sreće, to će se i desiti. Ja mislim da bi to bio jedan sveopšti nadrealni sešn (smijeh).

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s